Dve hiljade šeste godine, kada je poslednji put nastupala u Beogradu, koncert Ane Popović je bio neobičan po tome što su je u prvim redovima dočekale tinejdžerke koje su uz nju otpevale skoro ceo koncertni repertoar. U svom rodnom gradu bluz je ponovo zasvirala četiri godine i dva albuma kasnije - tačnije sinoć, u  Domu omladine.

Četvoročlani Ana Popović bend je započeo nastup onako kako su to radili majstori punk-a. Nakon kratkog naklona usledio je i neformalni deo pozdrava na koji se (ako zanemarimo to da su od prošlog koncerta protekle godine) u punoj "Amerikana" sali nije dugo čekaolo. Bend je prvih nekoliko pesama odsvirao vezano, bez pauze. Žanrovska i dinamička raznolikost uvodnog dela set liste ("Wrong Woman", "How’d You Learn to Shake it Like That", "Hungry"), sačuvala je dobro raspoloženje publike od rasipanja karakterističnog za koncerte bogate dugim, gitarskim solažama. Iako virtuoznost sviranja najpoznatije srpske bluz dame nije akcentovana na samom startu, u auditorijumu se rad njenih ruku pažljivo pratio otpočetka.



Pre nego što je svirka usmerena na poslednji album Blind For Love (2009), Ana Popović se prisutnima obratila na srpskom: „Dobro veče, ćao svima… Lepo je opet biti ovde“. Pre nego što se pojavila na bini, Popovićeva je najavljena kao autorka čije se pomenuto (poslednje) studijsko izdanje plasiralo na drugo mesto godišnje liste elektronskog Roots Music Report magazina. Osim "Wrong Woman", bend je sa ovog albuma svirao "Blues For M" i uvodnu stvar "Nothing Personal", koja je na koncertu imala anegdotski uvod. Ljudima se dopala priča koja objašnjava zašto autorka ovu pesmu u šali zove "Stoker Song". „U Amsterdamu imamo dosta fanova i…neverovatno šta se sve o vama može saznati preko interneta. Tako je jedan od njih našao moju adresu i zakucao mi na vrata. Nakon toga sam napisala ovu pesmu“. Pre prve veće pauze, bend je odsvirao "You Don’t Move Me" u izvornom blues and roots maniru.



Kratke razmake između pesama Ana Popović i basista Roland Jonker, popunjavali su standardnim "mood raiser" pitanjima uz poneku dosetku na srpskom. Publika je uzvraćala "yeah yeah yeah" odogovorima uz duhovite komentare na engleskom, koje su najgrlatiji uspeli da dobace iz mase. Jonker (holandska četvrtina ovog internacionalnog benda), koji je prvih sat vremena delovao kao čovek iz senke, predstavio se i kao šoumen kada je početkom drugog sata koncerta dobio svojih pet minuta (koliko je, otprilike, ostatak benda uzeo za odmor). Prebirajući po žicama bas gitare, isporučivao je klasične rok zagonetke poput "Another One Bites the Dust" (Queen), dok je publika u znak prepoznavanja pevala refrene i udarcima dlanova pratila ritam. Drugi sat je tematski bio bliži Beogradu - najpre blues/rock posvetom "Long Way Home", a potom jazz/funk/rock pričom inspirisanom devedesetim godinama u Srbiji ("Shadow After Dark"). Dva sata posle prve odsvirane pesme, tokom izvođenja "Love Fever", "Steal Me Away", a naročito "Let Me Love You Baby", publika je i dalje nepomično stajala kao gomila koja je više hipnotisana tehnikom sviranja Ane Popović, nego samom muzikom. Posvete gitarskim herojima su sačuvane za kraj - obrada Hendirksove "House Burning Down" i "Navajo Moon", za koju su joj Stevie Ray Vaughn i Ronnie Earl poslužili kao inspiracija.



Činjenica da se za ovaj nastup tražila "karta više" je ujedno i odgovor na pitanje postoji li i jedan razlog da se koncerti Ane Popović u Srbiji ponavljaju tek "svake prestupne godine"? Lik i delo ovakvih muzičara je dokaz da kreativnim autorskim ličnostima, koje svoj talenat i tehnički uspešno nadograđuju, kul nadimak i ne treba.

tekst i Fotografije- dušica kovaČ